Publika može da ubije

(Izvadok)

Marina Abramović: To je rad koji sam pravila ’73. godine u Napulju i zvao se Ritam Zero. Ideja je bila da budem objekat ispred publike, obučena normalno, u džins i majicu. Ispred sebe sam imala sto sa 72 objekta koji mogu da izazivaju bol i prijatnost. I tu je natpis, koji kaže da sam ja objekat i da svako može da radi šta god hoće sa mnom šest sati. Bili su tu lanci, žilet, noževi, boje, karmin i pištolj sa jednim metkom pored. Ideja je bila da publika, ako hoće da ide tako daleko, može da me ubije. U to doba, performans je kritikovan kao egzibicionistički akt. Tvrdilo se da smo mi mazohisti, da radimo glupe stvari, da to nije ništa. Ja sam samo htela da vidim – ako ja ništa ne radim, šta će publika da radi sa mnom i gde je granica publike prema performans umetniku.

Kada je performans počeo, oni su mi davali ruže, češljali mi kosu. Posle tri-četiri sata, stvari su počele da se dramatično razvijaju. Isekli su makazama moju odeću, uzeli su trnje ruže i zabadali mi u telo. Stavili su mi vatu oko vrata i počeli da je pale, isekli su mi kožu i pili krv. Jedan čovek je stavio metak u pištolj, pištolj u moju ruku i počeo da pritiska obarač. U to vreme, bila sam mlada i luda, rešena da učinim sve što oni hoće – ali samo šest sati. U stvari, nisu me silovali samo zato što su njihove žene bile tamo. Posle šest sati, došao je galerista i rekao da je stvar završena. Ja sam bila polugola, krvava, stvarno u užasnom stanju i počela sam da prestajem da budem objekat, da ponovo budem ja. Krenula sam prema njima, a oni su svi pobegli. Sutradan su telefonirali u galeriju i govorili da uopšte ne znaju šta se s njima desilo. Vrlo je zanimljivo koliko publika može daleko da ide i šta može da se desi kada joj daš kompletnu moć. Publika može da ubije.

Извор: “http://pescanik.net/“